OK_DOC

Sinisa Puac

Dovoljna je ulica, zovu je Savski bulevar*. U tom nazivu nalazi se onaj palana?ki greh malog koje bi da bude veliko. A kako boljeg nema, jer je daleko, ovaj na kome jeste mu je jedini za koji zna. I veliki mu je, jer na njemu provodi ako ne najve?i, ono najprijatniji deo dana. Nastaje kao reakcija, vid snalaženja u promenjenim okolnostima, vrsta utehe za poraze i propuštene prilike, u potrazi za drugim smislom ili u gr?evitom zadržavanju postoje?eg. Stvaraju je odba?eni o?ajnici, usamljenici željni društva, javni radnici u potrazi za mirom i slobodom privatnosti, izbeglice iz izabranih ili nametnutih ramova, ali i savska piraterija i grani?na re?na policija. Ceo jedan karneval likova, poslaganih bez reda i pravila na samom kraju gradske re?ne plaže. Kao i svaka nova vrednost, oslobo?ena stega discipline i dominacije, i ovaj bulevar raste haoti?no, u sebi udružuju?i imovinske, socijalne, infrastrukturne i kreativne resurse, u komplot iz koga ni?e, izme?u šipražja, šikare i vode, mikrodžungla neobi?nih naseobina na reci i uz nju.
Zapravo, re? je hidro-drumskoj strukturi iž?ikljaloj na šumovitoj ivici  plaže, koju ?ine reka Sava i komad njene mestimi?no prokr?ene obale. Izme?u njih razbacane, drže se sklepane nadstrešnice i tende, auto-prikolice, splavi?i i ku?e na vodi, razdvojene ili spojene ?amcima. Kako se obalom u dužini od stotinak metara proteže dupla staza, ovaj bulevar zapravo ima tri trake.Levo od staze, a prema vodi jeste kr?eni prostor za sam prilaz reci, na kome su i šatori, natkriveni stolovi, improvizovane ?esme u hladu mladih  topola i grmlja, ali nasukani plovni objekti, oslonjeni biciklovi, debla i panjevi,  razapete ležaljke i mreže.  Dok hodate stazom prema ovom bulevaru, suprotno od toka reke,  u šipražju se gubi bu?na vreva plaže i kroz perivoj od olistalih grana dopiru retki ljudski glasovi, krhotine razgovora i smeha, združeni sa sli?nim dozivanjem ptica.  Stanari i stanarice ovde sami i u društvu organizuju dnevni život u skladu sa uslovima života u gradu leti. Ovde se doru?kuje, ru?a, ve?era, ovde se bdije i spava. Ovde se ostavlja uobi?ajeni život, ili živi jedini mogu?i. To je ona potreba da se bude ono što jesi i što zaista voliš, ali i da se ostavi ono što nisi i što ne voliš, zadovoljena tako da slu?ajnom prolazniku može da pruži i grotesknu sliku letovanja u tranziciji. Zato stanari bulevara kažu da se ljudi u gradu dele na dve grupe. U prvoj su oni koji na Savskom bulevaru žive, u drugoj oni koji ?e tu tek živeti. Jedni do drugih, na vodi, uvek novoj, smenjuju se svakog leta oni koji imaju, sa onima koji nisu stekli. Oni koji vole Savu jer je reka, i oni kojima je ona surogat za more, jeftin kao doru?ak od paštete i paradajza, ili skup kao desetine konja u motoru, svejedno.  Tu su doma?i svi, i oni koji se vra?aju iz belog sveta, i oni koji nigde nisu makli iz ovog, crnog. Ukrštene perspektive dodiruju se kao bokovi olupanih ?amaca sa kojih se ljušti užegla farba, i mo?na bedra bleštavih glisera, sveže kupljenih pred sezonu.
O bogatom prelivu boja svedo?i i izraz parkirati se u marini koji su odoma?ili novoriši. On oli?ava ovu isprepletenost i u jeziku svih zovimo ih, re?lija. Tu se ujedinjuju na onoliko dana koliko dozvoli posao ili lepo vreme, predstavnici razli?itih generacija i klasa nalaze?i svakog leta jedni druge kao stvari posle poplave. Šarena porodica ,sastavljena od iskusnih alasa koji svako jutro negde izribare, preko ostavljenih o?eva i o?eva ostavljene familije ili, pak celih familija, pa sve do obesnih i dokonih mladi?a kojima roditeljski kapital dozvoljava svaku vrstu ekstravagancije,ovde  razvija mehanizme suživota na duga?ijim osnovama. Pomaže se koliko može, i obavezno kad mora, bilo da su u pitanju mamci, udice, drva i hrana ili povremeno produžavanje i  skra?ivanje veza u zavisnosti od visine vodostaja. Od juna do septembra, a nekad i ranije i duže, živi taj svet izvan civilizacije i njenih zakona, stvoren privatnom inicijativom, a još neuhva?en mrežom javnih propisa i pravilnika, i uživa baš u toj i takvoj slobodi da bude, a da ne pripada, da iskoristi, a da ne plati, jer mu je toga u onom drugom, stvarnom, ali ne pravom životu ionako preko glave. Ovde se obnavljaju zimom prekinuta prijateljstva, uz vino osvežavaju i prenose na drugo koleno se?anja na davne no?i uz reku kad je sve bilo druga?ije, ili se u polumraku oko vatre za kotli? na obali stvaraju nova, koja iste ve?eri  mogu prerasti u nešto više. Splavovi i prikolice puni su improvizovanog nameštaja i druženja, ko vikendice. ?eki?i rade ?esto, baš kao i sekire, i testere. Kako se leto bliži kraju, obala je sve ure?enija,a placevi na njoj i na reci sve puniji. Granice izme?u njih su samo provizorne, ali se poštuju. Tako se mešaju znani i neznani, uspostavljaju mostovi i prekora?uju pragovi koji u stvarnosti ne bi bili pre?eni, na bulevaru ja?a pokret egzotizma. Progovara sa svakom kulturom i ideologija. Ukidanje razlika sa jedne strane, njihovim potvr?ivanjem sa druge, stvara tu mešavinu u kojoj kao u ribljem kotli?u nastaje nova levica, po prilici heterogena. Razapet korporativni suncobran, prisvojen bankrotom kafea, na jednoj strani bulevara, a na drugoj rege ritmovi i zastava sa likom ?ea, u kontaktu pokazuju jednakost li?nog poraza sa ispraznosti uspeha kao takvog da ti posed koji je otet od vode, nasipa i države, ?uva pas u sopstvenoj ku?ici na vodi. Svejedno je, jer svi imaju ono što žele i svako ima dovoljno.
Teže je zadržati nego osvojiti, kaže se za sportske trofeje. Ovo takmi?enje  sa sistemom, koje nastaje ili besomu?nim ubrzavanjem ili prkosnim ko?enjem, traje sve dok sistem ne po?ne da primenjuje zakone koje pre toga donese. Do tad, vesti  o tome ?e se pratiti uz pre?utan osmeh i pogled prema reci. Na samom kraju bulevara, ili njenom drugom po?etku, nalazi se poslednji splav, a poslednji ?e biti prvi kad vetar promeni pravac. To je ukotvljena široka stanica grani?ne policije. Izme?u nje i prvih ?amaca i ku?ica ima toliko prostora da se, nešto  i zbog kosine nasipa, od iskošene perspektive bulevara pravi panoptikum. Mehanizam kontrole i kad ne deluje, samim prisustvom šalje poruku.
Izvan bulevara je onaj drugi svet, kopneni, betonski i asfaltni, veoma tvrd. On po?inje kada se stepenicama popnete do vrha nasipa i tu svaka iluzija nestaje. Pored vas promi?u kupa?i sa peškirima vezanim oko pre?ke bicikla, ?uju se automobili koji svakog dana na plažu prevezu po koju hiljadu željnu opuštanja na njenom pesku, daleko, daleko od mora. Grad koji se brzo odmotava  u šetnji do stanice otkriva poznate ulice, ušorene sokake i jedan drugi bulevar, sa bilbordima, ko pravi. Na onom savskom, koji je ostao u se?anju kao zaboravljeni peškir, ?ini vam se da oaze postoje samo da skrenu pažnju kakva je pustinja oko njih.

*Pojas zemlje uz Savu i nasip podleže Zakonu o gra?evinskom zemljištu (“Službeni glasnik RS”, br. 44/95, 16/97, 23/01). Pretvaranje tzv. Savskog bulevara u gradsko gra?evinsko zemljište I izdavanje  istog u zakup u nadležnosti je grada Sremska Mitrovica.